Francuska u Srbiji, istorija stvaranja jedne Ambasade (1839-1879) [fr]

PNG

Francusko-srpski odnosi datiraju još iz Srednjeg veka, zapravo preko udaje Jelene Anžujske za srpskog kralja Uroša I. Ali njihov razvoj u modernim vremenima je u velikoj meri zasnovan na uspostavljanju francusko-srpskih diplomatskih odnosa pre 180 godina, preko otvaranja « Konzularne agencije u Beogradu » 1839. godine.

1/ Prvi koreni francusko-srpskih odnosa u Srednjem veku

A/ Prvi kontakti između Francuske i Srbije datiraju iz XIII veka. 1245, Jelena Anžujska udaje se za Stefana Uroša Prvog Nemanjića. Ovo prvo približavanje između dve zemlje učvršćeno je 1255. prvim diplomatskim savezništvom između kraljevskih loza dve zemlje.

JPEG
Rođena 1237. a umrla 1314, Jelena Anžujska je verovatno poticala iz loze Valoa – koja će postati vladajuća loza u Francuskoj od 1328. do 1589. Pošto se 1245. udala za srpskog kralja Uroša I, podizala je manastire i pomagala siromašnima, siročadi i devojkama iz siromašnih porodica. Zbog svojih dela, Pravoslavna crkva ju je proglasila svetiteljkom nakon smrti. Bila je veoma pobožna kraljica, upokojila se kao monahinja u manastiru Gradac, nakon što je njen muž bio zbačen sa prestola 1276.
JPEG
Rođen 1223, Uroš I je potekao iz dinastije Nemanjića. Vladao je Srbijom od 1243. do 1276. Uspeo je da tokom dužeg perioda osigura blagostanje u svojoj kraljevini, obezbedivši mir sa susedima i posebno sa Vizantijskim carstvom – pomažući čak i Mihajlu VIII Paleologu da ponovo osvoji Carigrad (1261). 1245. ženi se Jelenom Anžujskom i diplomatski se približava Francuskoj 1245. Ali 1276. gubi presto nakon poraza od Ugarske i ubrzo zatim i umire.

B/ Jedan vek kasnije, i Srbija i Francuska su se borile sa svoj opstanak : Srbija protiv Otomanskog carstva ; Francuska u Stogodišnjem ratu. Teške okolnosti u kojima su se obe zemlje našle su ih sprečile da jedna drugoj priskoče u pomoć ali kada su Karlu VI 1389. preneli vest o navodnoj pobedi Srba protiv Osmanlija, francuski kralj je naredio da zvone zvona Bogorodičine crkve (Notr Dam) u slavu ove pobede prijateljske zemlje. Pošto je odnela pobedu u Stogodišnjem ratu 1453, Francuska je nažalost morala da konstatuje da je Srbija pala pod otomansku okupaciju – što je sprečavalo da se ponovo uspostave diplomatske veze.

2/ Ka ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa između Francuske i Srbije (18. i početak 19. veka)

A/ Uprkos okupaciji, srpski identitet nije nikada ugašen i od 18. veka on dobija ponovno na snazi. Od 1718. do 1739. pa zatim od 1788. do 1791, austrijska okupacija velikog dela Šumadije je progresivno ponovo otvarala Srbiju ka ostatku Evrope, dovodeći do ponovnog rađanja nacionalne svesti i do prvog ustanka 1788. godine. Odjek Francuske revolucije a zatim i Napoleonovih ratova su još više učvrstili srpsku volju za nezavisnošču. Ova volja je naravno dovela do velikog ustanka iz 1804. koji je vodio Karađorđe. Pošto je oslobodio važan deo zemlje i uspostavio privremenu vladu, Karađorđe je od Osmanskog carstva dobio priznavanje samostalne kneževine, Bukureškim mirom iz 1812. Naravno, trebalo je da dođe do drugog ustanka iz 1815. kako bi se izdejstvovalo njegovo konkretno sprovođenje od 1817. a – posebno – njegovo učvršćivanje preko više sporazuma sa Portom između 1828. i 1830. i sa usvajanjem prvih Ustava iz 1835. i 1838, kojima se konkretizuje autonomija.

Srpski Vožd Karađorđe (1752-1817)

JPEG

B/ Za vreme tog perioda, kako je Francuska gledala na Srbiju ? U prvo vreme, između 1800-1810, teško vojevanje Velike armije u Centralnoj Evropi, u Španiji a zatim u Rusiji, kao i neophodnost da se izbegne rat sa Otomanskim carstvom, sprečavaju Napoleona da podrži Karađorđa– iako je francuski car bio izrazio svoje divljenje za hrabrost i vojnu sposobnost vođe srpskog ustanka. Uprkos tome, od 1809, odnosi između Srbije i Francuske su krenuli uzlaznom putanjom, nakon što su Ilirske provincije – teritorija koja odgovara čitavoj Jadranskoj obali – postale sastavni deo francuske teritorije (1809-1814.), stavljajući u direktan kontakt Francusku i srpske teritorije i uspostavljajući prve ekonomske i kulturne veze.

Napoleon Bonaparta, car Francuza (1769-1821)

JPEG

C/ Od 1820-1830, javlja se novi interes za Srbiju u Francuskoj kojom su sukcesivno vladali kraljevi Luj XVIII (1815-1824), Šarl X (1824-1830) i Luj-Filip I (1830-1848). Tako se zasnivaju prvi trgovinski odnosi koji su dugo bili ograničeni ali koji su bili u konstantnom usponu.

Francuski pisci pokazuju živo interesovanje za Srbiju. Zasnivajući svoje zapise na formi putopisa, opisivali su sa zanosom Romantizma geografiju, prirodu, kulturu, književnost i tradicije u Srba. Među tim autorima se ističu Prosper Merime (« La Guzla » (Gusle), 1827), Luiz Belok (« Poésie populaire serbe » (Srpska narodna poezija), 1827), Eliz Vojar (« Chants Populaires des Serviens » (Narodna pevanja Serviena), 1834), Stendal (« Mémoires d’un touriste » (Memoari jednog turiste), 1837) a, naročito, Alfons de Lamartin.

Alfons de Lamartin (1790-1869)

JPEG

Lamartin je jedan od prvih velikih francuskih pisaca koji je lično boravio u Srbiji. Podrobno je opisao zemlju u svom čuvenom delu « Put na Istok » koje je objavljeno 1835. Stigao je u Srbiju u septembru 1833 i više nedelja je obilazio njene krajeve. Ugledavši, užasnut, Ćele kulu u Nišu, koju su podigle Osmanlije 1809. posle bitke na Čegru, ostavio je zapis koji i dan danas stoji na tom mestu sećanja :

« Neka [Srbi] sačuvaju ovaj spomenik ! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili.»

Ćele kula u Nišu, 1878.

JPEG

D/ U isto vreme, francuska diplomatija pokazuje rastuće interesovanje za Srbiju. Francuska se tada trudi da prekine izolaciju koja je bila posledica sporazuma iz 1815, što objašnjava njeno delovanje da bi pomogla Grke i Belgijance u njihovim ratovima za nezavisnost, od 1827-1830, pa zatim od 1831-1832. Od 1835. i prvog srpskog Ustava, Francuski konzulat u Jašiju (Rumunija) i njeno poslanstvo u Carigradu naznačuju Francuskoj vladi da Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusija, Austrija i Grčka grade odnose sa Srbijom, gde se takođe razvija i trgovina sa Francuskom. Diplomate već tada ohrabruju francuske vlasti da sa vlastima Kneževine Srbije uspostave zvanične odnose.

3/ Otvaranje prvog francuskog predstavništva u Srbiji (1838-1839)

A/ U povoljnom političkom, ekonomskom i kulturnom kontekstu, 1. novembra 1838, Trgovinska direkcija Ministarstva inostranih dela, zadužena za jedan dobar deo konzularnih pitanja u to doba, uputila je ministru – grofu Luj-Matjeu de Moleu- notu kojom preporučuje stvaranje konzulata u Beogradu.

PNG
Rođen 1781. i umro 1855, grof Luj-Matje de Mole, bio je svedok pogubljenja svog oca na giljotini 1794. tokom vladavine Terora. Tokom dve godine sa porodicom boravi u izgnanstvu u Švajcarskoj, zatim odlazi u Ujedinjeno Kraljevstvo, ali nastavlja studije u Francuskoj već 1796. 1806, imenovan je za revizora u Državni savet koji je nešto ranije uspostavio Napoleon. Zatim je imenovan za prefekta (1806-1809.), ponovo ulazi u Državni savet (1809.) a potom biva imenovan za generalnog direktora za javne radove, izgradnju mostova i puteva (1809-1813). Uživao je Napoleonovo poverenje, koji mu je dao titulu grofa Carstva (1809), zatim ga je imenovao za ministra pravde 1813. Smenjen sa funkcija 1814, ponovo je ušao u Državni savet tokom vladavine Sto dana i imenovan je za pera Francuske ali je odbio mesto ministra pravde koje je Napoleon želeo da mu vrati.
.
Luj XVIII ga ostavlja u Državnom savetu i ponovo mu dodeljuje mesto generalnog direktora za izgradnju (1815-1817), a zatim ga imenuje za ministra Mornarice (1817-1818). Nakon toga je bio predstavnik u Domu perova (1818-1830), bio je među umerenim rojalistima. Nakon revolucije 1830, grof de Mole je kratko vreme bio ministar spoljnih poslova Luja-Filipa I pa se vratio u Dom perova. Najzad je imenovan na mesto predsednika Vlade i ministra spoljnih poslova 1836. i na tom mestu će ostati do marta 1839 : u tom svojstvu je dao nalog da se osnuje prvo francusko predstavništvo u Srbiji, 6. novembra 1838.
.
1840, izabran je u Francusku akademiju i povlači se iz političkog života. Tokom revolucije iz 1848, Luj-Filip I uzalud pokušava da mu poveri Vladu kako bi spasao monarhiju. Zatim je izabran u Konstitutivnu skupštinu, podržava kandidaturu generala Kavenjaka na predsedničkim izborima 1849. ali se pridružuje Luju-Napoleonu Bonaparti koji izlazi kao pobednik na izborima. Kako je ostao rojalista, on se protivi državnom udaru iz 1851, povlači se iz javnog života i umire 1855.

B/ 6. novembra 1838, grof de Mole donosi formalnu odluku o stvaranju prvog diplomatskog predstavništva u Beogradu, pod nazivom « Francuska konzularna agencija u Srbiji » – termin koji je značio imenovanje u Srbiji jednog vice-konzula vezanog za konzulat Francuske u Carigradu. Pa ipak, i to kao izuzetak, ministar daje odobrenje da ovo predstavništvo direktno komunicira sa ambasadorom Francuske u Beču, pre nego sa ambasadorom u Carigradu, pod čijom je nadležnošću bilo – dajući tako njenoj misiji više diplomatsku nego konzularnu vokaciju. Ministar je izabrao da poveri Fransoa Diklou upravljanje tom novom Konzularnom agencijom.

Rođen 1785, Fransoa Kasijen Andre Blan Diklo je stupio u Ministarstvo spoljnih poslova 1834. i bio je vice-konzul Francuske u Jašiju (Rumunija) od 1834. do 1838. Godine 1838, Trgovinska direkcija ga je preporučila ministru smatrajući ga jednim od najboljih poznavalaca Balkana u Ministarstvu. I zaista, od 1834, g. Diklo je više puta putovao u Jugo-istočnu Evropu što ga je navelo da pomno prati regionalnu situaciju. Istakao se između ostalog svojom sposobnošću da prati i sa preciznošću izveštava o složenostima regiona.

C/ Nakon što je dobio instrukcije ministra, 29. novembra 1838, g. Diklo polazi iz Pariza 13. decembra za Marsej, gde se 2. januara 1839, ukrcava na brod za Carigrad. Stiže na odredište 16, nakon 14 dana plovidbe koja je, ispostavilo se, bila pravo iskušenje : strašna oluja na otvorenom moru kod Italije je uhvatila njegov brod koji je zamalo potonuo.

D/ U Carigradu, 1. februara, g. Diklo se sastaje sa ambasadorom Francuske pri Porti, admiralom Albenom Rusenom. 22. februara, ambasador mu uručuje patentno pismo vicekonzula pošto su otomanske vlasti dale svoju saglasnost. Tokom boravka u Carigradu, g. Diklo se susreće sa srpskom delegacijom koja je upravo na pregovorima sa Portom bila isposlovala prihvatanje Ustava iz 1838. U srpskoj delegaciji, lični savetnik Kneza Miloša, g. Živanović, je tečno govorio francuski te je tako g. Diklo uspostavio prvi kontakt sa srpskim predstavnicima. Čak je i jedan deo puta ka Beogradu prešao u društvu srpske delegacije.

JPEG
Alben Rusen, rođen 1781. i umro 1854, stupio je u mornaricu kao običan mornar 1793. Učestvovao je u više pomorskih kampanja u Flandriji, Norveškoj, San-Domingu i Irskoj (1794-1796). Zatim se povukao kod svoje porodice kako bi spremio ispit za kadeta koji polaže 1801. Učestvuje zatim u kampanji za Martinik (1802) potom je dobio nameštenje na Il de Fransu (Mauricijus), kampanji posle koje učestvuje u više pomorskih bitki protiv Britanaca u Indijskom okeanu, do 1811. Imenovan za brodskog poručnika (1807), bori se u Holandskoj Indiji, gde zarobljava više brodova. 1808, dok je bio prvi oficir na brodu Jena, vodio je tešku borbu protiv jedne britanske fregate pre nego što je bio zarobljen. Pošto je oslobođen 1809, postaje prvi oficir Minerve i učestvuje u zarobljavanju tri broda iz britanskog rata 1810. Tada biva imenovan za kapetana fregate i dobija odlikovanje oficira Legije časti. Kada se vratio u Francusku 1811, imenovan je za komandanta broda La Corée, zarobljava nekoliko britanskih brodova kod Francuske i Španije (1811-1813).
.
Imenovan je za kapetana broda 1814, pridružuje se Luju XVIII tokom vladavine Sto dana. Od 1816. do 1822, komanduje brodovima poslatim da istraže afričke i brazilske obale. Luj XVIII mu daje titulu barona (1820) zatim je unapređen u čin kontra-admirala (1822). Admiral Rusen zatim komanduje jednom mornaričkom divizijom u Atlantiku (1824) i postaje član admiralskog saveta (1825). Komanduje francuskom flotom u blokadi Rio de Žaneira (1828), a zatim tokom pomorske pobede kod Tahoa (1831), nakon što je učestvovao u ekspediciji na Alžir (1830). Imenovan je za viceadmirala i pomorskog prefekta Bresta (1831) a potom je dobio titulu pera Francuske od Luja-Filipa I (1832).
.
Kralj ga zatim imenuje za ambasadora Francuske u Carigradu, odakle je opozvan 1839. Upravo je u tom svojstvu primio Fransoa Dikloa u Carigradu u februaru 1839. i od otomanskih vlasti je dobio akreditaciju za njega za mesto francuskog vicekonzula u Beogradu. Admiral Rusen je zatim bio ministar Mornarice u dva navrata . (1840. i 1843.). Posle revolucije 1848, podržava Luja-Napoleona Bonapartu na predsedničkim izborima 1849. i postaje član Senata carstva 1852. Umire 1854.

E/ Pošto je krenuo iz Carigrada 21. februara 1839, g. Diklo stiže u Niš krajem meseca : tu je video Ćele kulu koja je na njega ostavila takav utisak da ju je naveo u prvom izveštaju koji je uputio ministru. 7. marta, g. Diklo stiže u Aleksinac gde se tada nalazio karantin u trajanju od 21 dana za ulazak u Kneževinu Srbiju. U znak posebne pažnje prema francuskom predstavniku, knez Miloš je naredio srpskoj carini da tu proceduru skrati na 10 dana.

Srpski knez Miloš Obrenović (1780-1860)

JPEG

F/ Konačno, 18. marta, g. Diklo stiže u Kragujevac, prestoni grad kneza Miloša Obrenovića – koji je na taj način želeo da bude na udaljenosti od turske komande uspostavljene u Beogradu. Sutradan, 19. marta 1839, knez Miloš prima francuskog predstavnika u zvaničan prijem, na koji je g. Diklo došao u svečanoj odori kako bi predao svoja akreditivna pisma. Ovaj susret između g. Dikloa i kneza Miloša je prvi susret održan zvanično između jednog francuskog predstavnika i jednog srpskog vladara od 1255. Diplomatski odnosi između Francuske i Srbije su bili prekinuti 1389. bitkom na Kosovu Polju; zvanično su uspostavljeni u Kragujevcu, nakon što ih je istorija prekinula na 450 godina.

« Stara Skupština » u Kragujevcu – verovatno je da su prvi razgovori između kneza Miloša i g. Dikloa 1839. upravo tu održani.

JPEG

Na tom prvom susretu, knez Miloš i g. Diklo su se zadovoljili jednim srdačnim razgovorom radi upoznavanja. Francuski predstavnik će kasnije zapisati o knezu Milošu da « sve na njemu nagoveštava telesnu snagu i snagu volje », uz « najblaži osmeh » i « iako se govorilo da ima 60 godina, izgledao je kao da nema ni 50 ». Nakon ovog sastanka, g. Diklo se susreo sa članovima srpske vlade a zatim sa konzulom Rusije, g. Vaščenkom – zasnivajući radne odnose koji će se ubrzo pokazati dragocenim u potonjim događajima.

G/ G. Diklo polazi za Beograd 22. marta 1839. i stiže sutradan. Na molbu kneza Miloša, učinjena mu je čast da se privremeno nastani u odajama kneževog dvora u Beogradu – Miloševog konaka – tik uz odaje nekih od ministara, što je umnogome olakšalo uspostavljanje prvih kontakata u Srbiji. Tu će biti upriličen i poslednji čin uspostavljanja francusko-srpskih odnosa 24. marta, kada se g. Diklo predstavio predstavniku Otomanskog carstva u Beogradu, veziru Jusufu Mubliru, koji ga je dočekao sa sedam topovskih plotuna i počasnom gardom vojske. G. Diklo mu je predao svoje pismo dobijeno od otomanskih vlasti kojim je akreditovan kao francuski predstavnik u Beogradu. Tog 24. marta, Francuska je pravno ozvaničila stvaranje svog predstavništva u Srbiji i uspostavljanje odnosa sa samostalnim srpskim vlastima.

Milošev konak – kneževa rezidencija u Beogradu u koju je g. Diklo primljen da se privremeno nastani 1839.

JPEG

4/ Počeci francuskog diplomatskog prisustva u Srbiji – ka stvaranju konzulata (1839.)

A/ Boravak g. Dikloa u Srbiji kratko će trajati, jer on već 30. jula 1839. napušta svoj položaj. Ali taj boravak neće biti ništa manje bogat događajima. Njegov glavni zadatak je zapravo bio da otvori predstavništvo, posebno da za to pronađe zgradu u Beogradu gde su u borbama između 1804. i 1817. mnoga zdanja bila porušena a obnova se sporo odvijala. Ovaj posao je zahtevao višenedeljni naporan rad pre nego što je našao jednu kuću u centru grada u zadovoljavajućem stanju. To mu je omogućilo da dosta brzo napusti Milošev konak da bi se nastanio u gradu.

Najpre, 13. juna 1839, samo tri meseca od svog dolaska, g. Diklo prisustvuje abdikaciji kneza Miloša u korist njegovog sina, kneza Milana, pa njegovoj smrti 8. jula i dolasku na presto kneza Mihajla Obrenovića. Taj period je obeležen slabljenjem izvršne vlasti i stalnim tenzijama između Srbije i Otomanske imperije. Osim svoje misije da otvori Konzularnu agenciju, g. Diklo mora da shvati događaje koji se brzo odvijaju i koji su veoma složeni.

B/ Prvi izveštaji g. Dikloa navode francusku vladu da shvati narastajuću važnost Srbije za evropsku diplomatiju. Tada je novi ministar bio Žan-de-Dje Su, nekadašnji Napoleonov maršal izuzetnog životnog puta (videti okvir). 8. jula 1839, maršal Su naređuje da se podigne protokolarni rang francuskog predstavništva u Beogradu, pa je tako « Konzularna agencija u Beogradu » pretvorena u « Konzulat druge klase ».

JPEG
Rođen 1769, Žan-de-Dje Sult stupa u kraljevsku vojsku kao obični vojnik 1785, zatim brzo napreduje na strani Revolucije. 1791. je bio narednik, poručnik 1792, kapetan 1793, vođa bataljona a zatim brigadni general 1794. Ističe se u više odlučujućih bitaka od 1795. do 1799. i postaje general-major 1799. Napoleon ga zatim imenuje u Italijansku armiju – gde se ističe tokom pohoda iz 1800. Unapređen sa počastima u maršala Carstva 1804, igraće važnu ulogu u pohodima na Austriju 1804-1805, pa čak i odlučujuću ulogu tokom bitke kod Austerlica.
.
Maršal Sult se zatim pokazao kao jedan od najsposobnijih Napoleonovih maršala tokom pohoda na Prusiju (1806) i Poljsku (1807). Ovi uspesi su mu doneli titulu grofa od Dalmacije 1808. Ali se maršal Sult borio prevashodno u Španiji, gde je komandovao Velikom armijom od 1808. do 1813. Tamo se suočava sa teškim borbama protiv Španaca, Portugalaca i Britanaca i ako nije bio gubitnik, morao je ipak da se preda u borbama 1813-1814. Neko vreme je bio na strani Luja XVII (1814.), ali se ponovo priklonio Napoleonu tokom Vladavine od Sto dana. Dobio je titulu pera Francuske i komandanta vojske. Posle bitke kod Vaterloa, nova vlast ga je isključila iz vojske i primorala da ode u izgnanstvo.
.
Luj XVIII naređuje međutim da mu bude vraćen čin maršala 1820. godine. 1825, osnovao je društvo za eksploataciju ruda u planinama Sevena koje će veoma brzo postati uspešno. Šarl X ga imenuje za pera Francuske 1827, ali nakon revolucije 1830, Sult se priklanja kralju Luj-Filipu koji ga imenuje za ministra vojnog. On onda sprovodi dubinsku reformu vojske 1831. ali postaje nepopularan jer je ugušio dve pobune radnika u Lionu–1832. i 1834. Kralj ga je imenovao za predsednika Vlade od 1832-1834, a zatim je kralja Luja-Filipa predstavljao na krunisanju kraljice Viktorije 1838.
.
Ponovo je imenovan za predsednika Vlade i ministra spoljnih poslova 1839, i omogućio je da posmrtni ostaci Napoleona budu vraćeni u Francusku 1840. Upravo je u ovom svojstvu, on doneo naredbu da francuska konzularna agencija u Beogradu postane konzulat – na čije čelo imenuje Ašila de Kodriku. Mesto predsednika Vlade napušta 1847. i povlači se na svoje imanje u Sen Amenu gde umire 1851.

C/ 21. jula 1839, odlukom ministra, g. Dikloa zamenjuje Ašil de Kodrika. Nakon što je izvršio težak zadatak da uspostavi predstavništvo, g. Diklo biva imenovan na čelo francuske konzularne misije u Patrasu (Grčka). Nakon toga će sukcesivno biti imenovan na konzularna mesta u Grčkoj (1839-1842), u Bugarskoj (1842-1843) zatim naizmenično u Osmanskom cartstvu i u Rumuniji (1843-1858) – do penzionisanja 1858, kada je imao 73 godine. Tako je čovek koji je obnovio diplomatske odnose između Francuske i Srbije proveo svega pet meseci u Srbiji ali je ipak izvršio značajan posao na kome se zasniva čitava istorija odnosa između Francuske i Srbije od tada. A g. de Kodrika je stupio na dužnost u Beogradu 30. jula 1839.

Ašil de Kodrika je rođen 1804. od oca grčkog porekla koji je bio tumač Talerana, Napoleonovog ministra inostranih dela. 1824, Ašil de Kodrika postaje oficir kopnene vojske. Napušta vojsku 1831. kako bi stupio u ministarstvo inostranih dela. Imenovan je za vice-konzula u Solunu 1832. a zatim u Savani u Sjedinjenim Američkim Državama 1836. Najzad, stiže u Beograd 30 jula 1839. Tu će ostati do 1845. a francusko predstavništvo u Beogradu će još 28 godina ostati konzulat druge klase.

Konzuli Francuske u Beogradu od 1839. do 1867.

(konzulat druge klase)

Ašil de Kodrika 1839-1845 6 godina
Adolf Diran de Sen-Andre 1845-1852 7 godina
G. de Segir-Diperon 1852-1859 7 godina
M. Tasti 1859-1862 3 godine
vikont Adolf Fransoa de Botmilio 1862-1867 5 godina

5/ Od ambasade de facto do ambasade de jure (1867-1879)

A/ U aprilu 1867, nakon više meseci pregovora, otomanski garnizon se povlači iz Beograda, nakon stvaranja prvog Balkanskog saveza između Srbije, Crne Gore i Grčke 1866. Ovo povlačenje jednog od poslednjih turskih prisustava na teritoriji Srbije joj je omugućilo da dobije de fakto nezavisnost što je pretočeno u Ustav iz 1869. Ova promena navodi Francusku Napoleona III da podigne nivo svog predstavništva u Srbiji u dve etape.

Napoleon III, Car Francuza (1852-1870)

JPEG

B/ 9. marta 1867, Konzulat Francuske u Beogradu je podignut na nivo Generalnog konzulata, na osnovu odluke ministra inostranih dela, markiza Leonela de Mustjea. Istom prilikom, Eduar-Filip Engelhard postaje prvi generalni konzul Francuske u Beogradu.

Leonel de Mustje, ministar inostranih dela (1866-1868)

JPEG

C/ Ali već 3. februara 1869, ministar iznova menja naziv predstavništva u Beogradu koje postaje « Agencija i Generalni konzulat Francuske ». Ovaj termin « Agencija » uzdiže de facto predstavništvo Francuske na nivo Ambasade, što je pozicija opravdana time što je sastavljen pa zatim i donet srpski Ustav iz juna i jula 1869, koji Srbiji obezbeđuje de facto nezavisnost. Ipak, kako je Srbija nominalno i dalje bila pod Otomanskom imperijom, francuske vlasti su izbegavale – u to vreme – korišćenje termina « Ambasada ». Uprkos ovom semantičkom izboru, g.Engelhart se može smatrati prvim Ambasadorom Francuske u Beogradu.

D/ Nastajanje Ambasade je zvanično započelo 21. juna 1874. Naime, toga dana je Frederik Deben zamenio g. Engelharta i postao prvi francuski agent koga su zvanično akreditovale otomanske i srpske vlasti pod imenom « agent i generalni konzul Francuske u Beogradu » – priznajući tako francuskom predstavništvu diplomatski a ne više samo konzularni status. Naslednici g. Debena na ovoj funkciji su takođe bili tako priznati.

Agenti i generalni konzuli Francuske u Beogradu od 1869. do 1878.

(generalni konzulat od 1867. do 1869. zatim Agencija i generalni konzulat od 1869. do 1878.)

Eduar-Filip Engelhart 1867-1869 (generalni konzul)
1869-1874 (službenik i generalni konzul)
7 godina
Frederik Deben 1874-1876 2 godine
Ogist de Bersol (umro je tokom svog mandata) 1876-1877 1 godinu
Grof de Rošešuar (privremeni) 1877. 7 meseci
G. de Sen-Kenten 1877-1879 2 godine

Berlinski kongres 1878. – Srbija dobija konačno priznanje svoje nezavisnosti

JPEG

E/ Srbija konačno dobija punu nezavisnost na Berlinskom kongresu u junu i julu 1878, kojim su završeni srpsko-turski (1876-1877 i 1877-1878) i rusko-turski ratovi (1877-1878). Ovaj događaj navodi Francusku da ozvaniči status ambasade svog predstavništva u Beogradu. 18. decembra 1878, baron Žil Aleksi de Mišel je imenovan za « opunomoćenog ministra zaduženog za funkcije ministra na rezidencijalnoj osnovi u Beogradu ». Donosilac je akreditivnog pisma na kome je stajao datum 31. januar 1879, dolazi u Beograd 11. februara a zatim piše depešu br. 1 19. februara pod oznakom u zaglavlju « Poslanstvo Francuske u Srbiji » - zvanično otvoreno 12. februara 1879. 2 marta, baron de Mišel odlazi za Niš, gde se 5. i 6. marta sastaje sa knezom Milanom i predaje mu svoja akreditivna pisma kao prvi ambasador zvanično postavljen u Srbiji..

Baron Aleksi de Mišel, prvi francuski predstavnik u Srbiji koji je poneo titulu ambasadora (na funkciji od 1879. do 1881.) - foto : Diplomatski arhiv

JPEG

Kralj Srbije Milan Obrenović (1854-1901)

JPEG

F/ Uspostavljanje francusko-srpskih diplomatskih odnosa je završeno 30. januara 1880, kada je g. Jovan Marinović zvanično predao svoja akreditivna pisma predsedniku Republike Francuske, Žilu Greviju. On tako postaje prvi ambasador Srbije u Parizu i šire gledano, prvi stalni predstavnik svoje zemlje u Francuskoj – kao « izvanredni izaslanik i opunomoćeni ministar Srbije u Parizu ».

Predsednik Republike Žil Grevi – 1880. je primio akreditivna pisma prvog ambasadora Srbije u Parizu

JPEG

JPEG
Rođen 1821. a umro u Francuskoj 1893, Jovan Marinović se školovao u Kragujevcu. Član kabineta kneza Miloša pa zatim kneza Mihajla Obrenovića (1837-1841), živeo je u Parizu od 1841. do 1842. zatim je postao sekretar srpske Vlade 1842. Kao načelnik kancelarije kneza Aleksandra Karađorđevića (1843-1856), savetovao je srpske vlasti da ostanu neutralne za vreme Krimskog rata.
.
Imenovan je za ministra finansija (1856-1857), omogućio je da bude usvojen prvi zakon o državnom budžetu. Bio je član (1860.) pa zatim predsednik državnog Saveta (1861.) i diplomatski savetnik kneza Mihajla Obrenovića. Nakon smrti kneza Mihajla (1868.), g. Marinović postaje predsednik velike skupštine za izbor novog kneza - Milana II Obrenovića. Iznova je bio predsednik Državnog saveta (1869.) pre nego što je postao predsednik vlade i ministar inostranih dela od 1873. do 1874.
.
Najzad, imenovan je za prvog ambasadora Srbije u Parizu 1880. i na tom mestu ostaje do 1889. Život okončava u Francuskoj, gde umire 1893. G. Marinović je verovatno bio jedna od retkih figura koja je upoznala gotovo sve francuske predstavnike u Srbiji – od g. Dikloa 1839. do barona de Mišela 1879.

Objavljeno 25/04/2019

gore